ПОРОДИЧНИ СМЕШТАЈ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ (ХРАНИТЕЉСКИ СМЕШТАЈ)

Уколико су корисници ове услуге деца и млади, пружањем услуге породичног смештаја(хранитељство) се привремено, до краја завршетка редовног школовања односно навршене 26. године живота, обезбеђује заштита и услови за оптималан развој у породичном окружењу. Постоје два облика хранитељског смештаја, по сродничкој линији и само хранитељски смештај.
Хранитељска породица је породица која пружа дом детету које нема родитеље или детету које из неких других разлога не може да живи у својој породици. Хранитељство може бити привремено до разрешења кризне ситуације у породици детета, или на дужи период до осамостаљивања детета.Хранитељство може бити без новчане накнаде(према личном опредељењу хранитеља или сродничко) и са новчаном накнадом која се издваја из буџета РС.
Хранитељство није усвојење. Деца у хранитељској породици задржавају свој идентитет и право на контакт са члановима биолошке породице. Хранитељска породица треба да буде добра замена за природну породицу детета. Она треба детету да пружа сигурност, топлину, љубав и подршку и да брине о његовом здрављу, школовању и васпитању. Услови за усвајање детета су другачији, а сама процедура много дуже траје, па зато није редак случај да пар који жели да усвоји дете постане хранитељска породица.

Да би неко постао хранитељ треба да заврши одређену обуку која се одржава у Центру за социјални рад “Солидарност“ у Панчеву.

Град Панчево омогућио је деци односно младима који напуштају хранитељске породице или дом, да могу да бораве у неки од станова који су намењени у циљу осамостаљивања овој деци,за будући живот. Током боравка у стану, имају и подршку стручног радника из Центра за социјални рад који прати и пружа подршку том младом лицу, помаже око тражења посла, пријаве на Националној служби за запошљавање, израду здравственог документа, пружа материјалну подршку, психо-социјалну и остало. Такође контролу врши васпитач из Дома “Споменак“ који је задужен да је у контакту са овом децом готово свакодневно као и са лицем које служи за контакт и живи у истим зградама. На тај начин контролишемо и безбедност ових младих људи и спречавамо евентуалну појаву нових ризика.

Породица је природно окружење за раст и развој сваког детета. Одрастајући у породици дете стиче сигурност и осећај припадања, развија своје способности, усваја знања и вештине, спрема се за активан живот у заједници и осамостаљивање.
Има, нажалост, околности када је детету ускраћена могућност да одраста уз своје биолошке родитеље. Много је разлога који доводе до тога. Свака је таква прича другачија, али су иста права те деце на посебну бригу и заштиту државе. Наша је одговорност да им обезбедимо оптималне услове за развој.
Дете се у хранитељску породицу смешта да би му се обезбедило одговарајуће породично окружење у коме ће расти, развијати се, васпитавати, образовати, оспособљавати за самосталан живот пратећи своје потенцијале, односно у коме ће имати исте шансе као и деца која одрастају са својим родитељима.
Породични смештај – хранитељство, као облик породичне заштите деце без родитељског старања има следеће карактеристике:
-претпоставља збрињавање детета у другу – хранитељску породицу
-хранитељство је привремено и њиме се не мења идентитет детета
-хранитељска породица детету пружа сигурност, љубав, топлину и подршку и брине о његовом здрављу, школовању и васпитању
-хранитељска породица има право на новчану накнаду коју обезбеђује држава, као и на друге видове помоћи центар за социјални рад на основу процене, доноси одлуку о томе која породица може бити хранитељска и о избору породице за одређено дете.

Колико дуго остаје дете на хранитељству?

Хранитељсто је привремени облик заштите детета и траје до разрешења кризне ситуације у биолошкој породици, али може потрајати и дуже, све до потпуног осамостаљивања детета.
Пружањем услуге породичног смештаја деци и младима се привремено, до краја завршетка редовног школовања односно до навршене 26.године живота, обезбеђује нега, заштита и услови за оптималан развој у породичном окружењу.
Породични смештај за децу и младе обухвата и припрему за повратак родитељима, други стални животни аранжман и припрему за самосталан живот.
Услугу породичног смештаја првенствено пружају сродници када је то у складу са најбољим интересом корисника. Услугу може пружати и друго лице које је процењено као подобно, које је успешно завршило обуку и стекло лиценцу за пружање те услуге.
Хранитељством може да се бави породица која је у склопу прописане процедуре стекла општу подобност за хранитељство и добила одговарајућу потврду центра за социјални рад.
Пријава за утврђивање опште подобности потенцијалних хранитеља подноси се Центру за социјални рад, а обуку хранитеља и стручну подршку током бављења хранитељством пружа Центар за социјални рад ,,Солидарност" Панчево.

КО МОЖЕ ДА БУДЕ ХРАНИТЕЉ?

Хранитељством може да се бави породица која је у оквиру прописане процедуре стекла општу подобност за хранитељство и добила одговарајућу потврду центра за социјални рад.
Породица треба да буде отворена и спремна да прихвати бригу о детету без родитељског старања и да му пружи љубав, пажњу и топлину породичног дома.
Хранитељ не може бити:
- Лице које је потпуно или делимично лишено родитељског права
- Лице које је потпуно или делимично лишено пословне способности
- Лице оболело од болести која може штетно деловати на храњеника
- Лице осуђено за кривично дело из групе кривичних дела против брака и породице, против полне слободе и против живота и тела.

Једна породица може да се стара о највише троје деце на хранитељству односно двоје ако је реч о деци са тешкоћама у развоју. Породица може имати и више од троје деце на смештају ако се ради о браћи и сестрама и ако се процени да је то у њиховом најбољем интересу због очувања узајамних веза.

СТАНДАРДИ ЗАШТИТЕ ДЕТЕТА У ХРАНИТЕЉСКОЈ ПОРОДИЦИ

1) Услови у погледу простора и опреме у хранитељској породици

Стамбени простор и опрема у хранитељској породици треба да одговара просечној опремљености стана породице према броју чланова домаћинства.
Стамбени простор за дете на хранитељству треба да омогућава заједнички живот с дететом као чланом хранитељске породице.
Структура и површина стамбеног простора треба да задовољава потребе свих чланова породице у погледу адекватног простора за дневни боравак, за спавање, за кухињу и ручавање и купатило.
Стамбени простор хранитељске породице треба да испуњава следеће услове:
1. да је у насељеном месту где су развијене саобраћајне и друге везе и комуникације;
2. да је прикључен на електричну и телефонску мрежу;
3. да је прикључен на јавну водоводну мрежу, односно да је обезбеђено снабдевање хигијенски исправном текућом водом;
4. да је прикључен на јавну канализациону мрежу или прописно изграђену септичку јаму;
5. да је обезбеђено грејање.

Простор за дете на хранитељству треба да испуњава следеће услове:
1. да има посебну собу или заједнички користи собу са дететом истог пола, која има најмање 6 м2 површине по детету;
2. да има посебан лежај за спавање детета, дужине од 150-200 цм, ширине 70-90 цм и висине 40-60 цм, а размак између лежаја мора бити најмање 70 цм, односно, за дете до три године дечји креветац;
3. лежај мора имати најмање две гарнитуре постељине, јастук и два ћебета;
4. да има посебан радни сто и столицу, посебне полице за одлагање школског прибора и посебан ормар за одлагање гардеробе и обуће и огледало;
5. да има колица за бебе за дете узраста до годину дана;
6. соба за боравак детета мора имати грејно тело за целодневно загревање простора;
7. да је простор за дете са инвалидитетом прилагођен његовим потребама у погледу прилаза, лежаја, опреме, помагала и друго;
8. соба у којој борави дете треба да буде опремљена и оплемењена у складу са његовим узрастом, специфичним потребама и интересовањима детета, уз његово активно учешће у њеном опремању.

2) Услови у погледу задовољавања здравствених и развојних потреба детета

а) Исхрана детета
Хранитељска породица је дужна да детету на хранитељству обезбеди исхрану у складу са принципима здраве исхране, зависно од његовог узраста и здравственог стања, и то:
1. за дете до једне године шест оброка дневно;
2. за дете узраста изнад једне године пет оброка дневно (доручак, ручак, вечера и две ужине).
Хранитељска породица је дужна да обезбеди разноврсну исхрану у количини и квалитету неопходним за здрав развој детета.

б) Здравље детета
Хранитељска породица је дужна да се стара о дететовом здрављу и води бригу о његовом здравственом стању тако што:
1. обезбеђује редовно вакцинисање детета;
2. обезбеђује редовне контроле здравља детета периодичним прегледима код одговарајућег лекара и стоматолога;
3. обезбеђује редовне контроле здравља детета са здравственим проблемима код одговарајућег лекара специјалисте и одговарајуће здравствене третмане и рехабилитацију;
4. обезбеђује потребне лекове за лечење детета и ортопедска помагала;
5. обезбеђује адекватну негу детета за време болести.

3) Опремање детета одговарајућом одећом и обућом

Хранитељска породица је дужна да редовно купује за дете одећу и обућу одговарајућег квалитета, у складу са узрастом детета, у неопходним количинама и врсти у складу са годишњим добом и потребама детета и уз учешће детета у избору одеће и обуће и поштовање његовог мишљења.
Минимални стандарди одеће и обуће за дете на хранитељству које хранитељ купује за једну годину су:
1. две пиџаме;
2. доње рубље – по седам комада;
3. седам пари чарапа;
4. један пар панталона;
5. две хаљине;
6. један пар летњих панталона;
7. шест летњих блуза – мајица;
8. две летње сукње;
9. један капут (јакна) за зиму;
10. два џемпера;
11. једна јакна за пролеће;
12. капа, шал, рукавице;
13. четири пешкира;
14. једна тренерка;
15. једне собне патике – папуче;
16. једне спортске патике;
17. једне сандале;
18. једне ципеле;
19. једне чизме.

За дете узраста до годину дана, врста обуће и одеће прилагођава се његовом узрасту.

4) Предмети за личну употребу за дете на хранитељству

Дете на хранитељству треба да има предмете за личну употребу – личну хигијену зуба и тела, у одговарајућим количинама и у складу са узрастом и полом.
О хигијени детета стара се хранитељ и дете у складу са својим узрастом.
Дете на хранитељству треба да има следеће предмете за личну употребу и хигијену:
1. пасту за зубе;
2. четкицу за зубе;
3. дезодоранс;
4. сапун;
5. шампон за косу;
6. шампон за купање;
7. крему за лице;
8. хигијенске улошке за девојчице;
9. крему за ципеле;
10. прибор за бријање за дечаке;
11. прибор за нокте;
12. чешаљ – четку за косу.
За дете узраста до годину дана, врста предмета за личну хигијену прилагођава се његовом узрасту.

5) Васпитне и образовне потребе детета

Дете на хранитељству, у складу са узрастом, треба да има све неопходне услове за задовољавање васпитних и образовних потреба, као и потреба у области културно-забавних и спортско-рекреативних активности.
Хранитељи су у обавези да прате склоности и интересовања детета, подстичу његов развој, као и да редовно одлазе на родитељске састанке у вртић, школу, клубове које дете похађа и обезбеђују услове у кући за дружење детета са вршњацима и подстицање социјалног развоја детета.
У складу са узрастом детета хранитељ обезбеђује:
1. адекватне играчке;
2. уџбенике и школски прибор;
3. лектиру и друге књиге;
4. школску торбу;
5. потребне реквизите за спортске и рекреативне активности;
6. инструменте и другу опрему за развој талената и интересовања детета;
7. улазнице за културне и спортске манифестације и разоноду детета;
8. друго, у складу са узрастом и потребама детета.

Захтев за процену подобности хранитељске породице PDF

ХРАНИТЕЉСТВО У ПАНЧЕВУ НЕКАДА И САДА

Породични смештај и брига о деци без родитеља у Панчеву и, опште у Србији има дугу традицију. Прве трагове регулисаног породичног смештаја у Србији налазимо у Карађорђевом законику из 1805 године, који даје могућност мајкама „које незаконито роде дете да га могу дати на чување некој другој жени“. Касније периоде, нарочито након српско-турских ратова (1876-1878. год.) због изузетно великог броја деце без родитељске бриге, карактерише појава разних добротворних друштава, која су збрињавала децу без родитеља. Уредба Министарства социјалне политике (1919.г.) и Правилник о заштити деце и младежи из овог периода регулише породични смештај на следећи начин: „Свако напуштено дете, потпуно сироче испод 12 година, смешта се у првом реду, у кући ближњих или даљих му рођака, ако их има, ако су вољни да га приме, по потреби уз накнаду за издржавање. Не успе ли да се збрине сироче на овакав начин, државна заштита деце ће га сместити у коју добру и ваљану породицу. Накнада за трошак за издржавање и васпитање овако смештене сирочади спада на терет државне заштите деце“. Још у првим прописима се предност даје сродничком смештају, што је критеријум и данас, Касније ћемо се срести и са првим облицима породичног смештаја регулисаним у Закону о заштити деце и младежи из 1922., Правилником из 1926., односно Правилником о колонијама за одојчад и малу децу из 1929 године. Прва колонија за одојчад и малу децу је формирана 1931 године у селу Милошевцу, која постоји и данас. Непосредно после тога су основане колоније у Чортановцима – 1931. год., Стапару код Сомбора – 1933. год., Чуругу – 1934. год. Још у овом раном развоју хранитељства су за избор породице у коју се могу сместити деца постојали јасно дефинисани критеријуми. Први услов је био човекољубље, миним културе – тражило се да кућа има под од дасака, да су обезбеђени минимални хигијенски услови у погледу снабедавања водом, држања чистоће, као и да домаћица буде довољно свесна и савесна и да слуша савете и захтеве лекара те да децу храни и негује на одговарајући начин. За то је потребна култура и можда, још важније, жеља да се научи од онога ко зна више.

У граду Панчеву је, још крајем 19.века, заслугом виђених и хуманих жена, основано неколико дорбротворних и потпорних организација. Зачеци њиховог рада су били у Сиротињском фонду, формираном још 1827. године. Добротворне организације су носиле назив задруге, добротворна удружења и народне кухиње, које су 1894. године основале „Српкиње панчевачке“. У Панчеву је 1910 године основан „Привредников фонд“, који се заснивао на поклону од 325 јутара обрадиве земље у Томашевцу. Фонд је је основан „у сврху придизиња вредне српске привредне омладине православне вере, а према начелу да је највеће доброчинство ваљаном човеку дати поштена рада и зараде“ Ова „Заклада“ је у Панчеву помогла да многи питомци буду школовани, односно упућивани на изучавање заната или трговачког позива. Многи од „Привредникових“ питомаца у Панчеву су се укључили у економске и друштвене токове града. Основали су породице и стекли углед у средини која их је прихватила. Касније, они сами, утицали су на образовање и школовање деце без родитеља, нарочито за време Другог светског рата и непосредно у поратном периоду. Према неким подацима породични смештај у Панчеву као организован облик заштите деце без родитеља датира из периода после Првог светског рата (од 1920. године) када су, најпре ратна сирочад збрињавана у породице, које су од града добијале накнаду за издржавање те деце. Бележи се да Панчево у то време има своју месну државну заштиту деце и младежи у степену Окружне Заштите. Њена је дужност била да истражује и пописује децу и младеж коју треба заштити, првенствено ратну сирочад, да прибира све податке о деци и младежи, да води непосредни надзор над смештеном децом, да врши надзор над старатељима, да популарише заштиту деце и младежи, да децу испомаже новцем, оделом и храном, да смешта децу по породицмаа, да их даје на обуку и науку, итд. Одређено је да се помоћ даје већини деци до навршене 12-те године. 1920 године Панчевачака Државна Заштита Деце и Младежи испомаже 140 деце са новчаном помоћи од 12 ½ динара месечно. За ту намену су организоване и добротворнедечје недеље, када су се прикупљали добровољни прилози. Тако се бележи податак да је 1920. године у току поменуте дечје недеље „прикупљено 12 000 динара чистог прихода“ за потребе збрињавања деце.

После другог светског рата, у првих неколико година, породични смештај деце је био потпуно запостављен. У то време велики број ране сирочади нашао је уточиште углавном у дечјим домовима који су били организовани под утицајем идеје Совјетског Савеза, у којем породични смештај, како је практикован у нашој земљи, није био познат. Међутим, такво становиште не траје дуго и дечје колоније поново оживљају почев од 1948. године. 1955 године је у Београду основана посебна установа за породични смештај – Центар за збрињавање деце у породице, која самостално функцинише до 1962 године, када се интегрише са Центром за заштиту деце и одојчади. 1959 је донет посебан закон о Породичном смештају, који је материју породичног смештаја регулисао јединствено и свеобухватно. Значај овог закона је и у томе што предвиђа услове за избор хранитељских породица. Бележи се податак да је у Југославији 1969.године било 10 000 деце на породичном смештају.

Заступљеност породичног смештаја као облика заштите деце се мењала кроз различите периоде, на шта је било разних утицаја. У дужем периоду је била већа заступљеност институционалне заштите, али је било периода када је расла примена породичног смештаја, посебно 70-тих година прошлог века. Томе су погодовале службе за хранитељство које су као посебне организационе јединице постојале при центрима за социјални рад у срединама где је било развијено хранитељство.

У кризним деведесетим годинама преовлађује институционални смештај деце. Ипак и у том периоду се у нашем граду између 15 и 20 породица активно бавило хранитељством. При том ове породице нису добијале скоро никакву накнаду за хранитељство и издржавање деце.

Успон хранитељства у Панчеву и шире, у целој Србији се везује за промене у приступу у заштити деце без родитељског старања и увођење нових стандарда, што је започето 2004 године низом промена и националном кампањом за развој хранитељсва и живот деце у породици а не у установама. У наредним годинама су се у већим центрима формирали центри за породични смештај деце и омладине (у Београду, Крагујевцу, Н.Саду итд.). У Панчеву се налазио регионални центар где су координисане активности за развој хранитељства у јужном Банату. Кампања за развој хранитљства, увођење и осавремењивање стандарда преко низа прописа и практичне примене су резултирали знатним повећањем броја хранитеља и просецом деинституционализације, односно измештањем деце из домова у породице хранитеља.

У Панчеву су заступљени сви облици хранитељског смештаја: сроднички, стандардни (краћи или дужи смештај деце са уредним психофизичким развојем), специјализовани (за децу ометене у развоју), ургентни смештај, итд. Ургентни смештај – неодложно збрињавање деце у кризним ситуацијама, у породици хранитеља који су за то посебно припремљени, као посебан облик хранитељства у Панчеву је развијен пројектом ЦСР „Солидарност“и подржан од Града Панчева 2004. године. Овај облик хранитељства који је омогућио збрињавање деце најмлађег узраста у породицу, уместо дотадашње праксе у смештаја у установу, на тај начин је први у Србији уврштен и подржан као социјално право и услуга Града Панчева.

У садашњем периоду (подаци се односе на средину 2022. године) путем хранитељског сметају је збринуто 161 деце, која потпадају под надлежност Центра за социјални рад у Панчеву. Од тога је укупно 34-оро деце на сродничком хранитељству, збринуто у 20 сродничких хранитељским породица (21% од укупног броја деце на смештају). 29-оро деце ометене у развоју или 18% је обухваћено хранитељством са интензивном подршком (специјализовано хранитељство). У хранитељским породицама из Панчева је збринуто и 14-оро деце из других места у Србији.

Статистички подаци говоре да сваке године расте број деце на хранитељском смештају али и број хранитељских породица. У протеклом периоду је обучено више од 130 хранитељских породица. Тренутно има 109 активних хранитеља, који збрињавају или су спремни да прихвате децу када се укаже потреба за тим. Највећи број хранитеља се налази у самом граду Панчеву, али их има и у свим насељеним местима наше општине. Међу њима, највећи број хранитељских породица и, сходно томе, деце на смештају има у Долову, због чега оно све више добија епитет „најхранитељскијег“села, налик на некадашње дечје колоније и представља успешан пример за развој хранитељства код нас.