Хранитељство у Панчеву, некад и сада

Породични смештај и брига о деци без родитеља у Панчеву и, опште у Србији има дугу традицију. Прве трагове регулисаног породичног смештаја у Србији налазимо у Карађорђевом законику из 1805 године, који даје могућност мајкама „које незаконито роде дете да га могу дати на чување некој другој жени“. Касније периоде, нарочито након српско-турских ратова (1876-1878. год.) због изузетно великог броја деце без родитељске бриге, карактерише појава разних добротворних друштава, која су збрињавала децу без родитеља. Уредба Министарства социјалне политике (1919.г.) и Правилник о заштити деце и младежи из овог периода регулише породични смештај на следећи начин: „Свако напуштено дете, потпуно сироче испод 12 година, смешта се у првом реду, у кући ближњих или даљих му рођака, ако их има, ако су вољни да га приме, по потреби уз накнаду за издржавање. Не успе ли да се збрине сироче на овакав начин, државна заштита деце ће га сместити у коју добру и ваљану породицу. Накнада за трошак за издржавање и васпитање овако смештене сирочади спада на терет државне заштите деце“. Још у првим прописима се предност даје сродничком смештају, што је критеријум и данас, Касније ћемо се срести и са првим облицима породичног смештаја регулисаним у Закону о заштити деце и младежи из 1922., Правилником из 1926., односно Правилником о колонијама за одојчад и малу децу из 1929 године. Прва колонија за одојчад и малу децу је формирана 1931 године у селу Милошевцу, која постоји и данас. Непосредно после тога су основане колоније у Чортановцима – 1931. год., Стапару код Сомбора – 1933. год., Чуругу – 1934. год. Још у овом раном развоју хранитељства су за избор породице у коју се могу сместити деца постојали јасно дефинисани критеријуми. Први услов је био човекољубље, миним културе – тражило се да кућа има под од дасака, да су обезбеђени минимални хигијенски услови у погледу снабедавања водом, држања чистоће, као и да домаћица буде довољно свесна и савесна и да слуша савете и захтеве лекара те да децу храни и негује на одговарајући начин. За то је потребна култура и можда, још важније, жеља да се научи од онога ко зна више.

У граду Панчеву је, још крајем 19.века, заслугом виђених и хуманих жена, основано неколико дорбротворних и потпорних организација. Зачеци њиховог рада су били у Сиротињском фонду, формираном још 1827. године. Добротворне организације су носиле назив задруге, добротворна удружења и народне кухиње, које су 1894. године основале „Српкиње панчевачке“. У Панчеву је 1910 године основан „Привредников фонд“, који се заснивао на поклону од 325 јутара обрадиве земље у Томашевцу. Фонд је је основан „у сврху придизиња вредне српске привредне омладине православне вере, а према начелу да је највеће доброчинство ваљаном човеку дати поштена рада и зараде“ Ова „Заклада“ је у Панчеву помогла да многи питомци буду школовани, односно упућивани на изучавање заната или трговачког позива. Многи од „Привредникових“ питомаца у Панчеву су се укључили у економске и друштвене токове града. Основали су породице и стекли углед у средини која их је прихватила. Касније, они сами, утицали су на образовање и школовање деце без родитеља, нарочито за време Другог светског рата и непосредно у поратном периоду. Према неким подацима породични смештај у Панчеву као организован облик заштите деце без родитеља датира из периода после Првог светског рата (од 1920. године) када су, најпре ратна сирочад збрињавана у породице, које су од града добијале накнаду за издржавање те деце. Бележи се да Панчево у то време има своју месну државну заштиту деце и младежи у степену Окружне Заштите. Њена је дужност била да истражује и пописује децу и младеж коју треба заштити, првенствено ратну сирочад, да прибира све податке о деци и младежи, да води непосредни надзор над смештеном децом, да врши надзор над старатељима, да популарише заштиту деце и младежи, да децу испомаже новцем, оделом и храном, да смешта децу по породицмаа, да их даје на обуку и науку, итд. Одређено је да се помоћ даје већини деци до навршене 12-те године. 1920 године Панчевачака Државна Заштита Деце и Младежи испомаже 140 деце са новчаном помоћи од 12 ½ динара месечно. За ту намену су организоване и добротворнедечје недеље, када су се прикупљали добровољни прилози. Тако се бележи податак да је 1920. године у току поменуте дечје недеље „прикупљено 12 000 динара чистог прихода“ за потребе збрињавања деце.

После другог светског рата, у првих неколико година, породични смештај деце је био потпуно запостављен. У то време велики број ране сирочади нашао је уточиште углавном у дечјим домовима који су били организовани под утицајем идеје Совјетског Савеза, у којем породични смештај, како је практикован у нашој земљи, није био познат. Међутим, такво становиште не траје дуго и дечје колоније поново оживљају почев од 1948. године. 1955 године је у Београду основана посебна установа за породични смештај – Центар за збрињавање деце у породице, која самостално функцинише до 1962 године, када се интегрише са Центром за заштиту деце и одојчади. 1959 је донет посебан закон о Породичном смештају, који је материју породичног смештаја регулисао јединствено и свеобухватно. Значај овог закона је и у томе што предвиђа услове за избор хранитељских породица. Бележи се податак да је у Југославији 1969.године било 10 000 деце на породичном смештају.

Заступљеност породичног смештаја као облика заштите деце се мењала кроз различите периоде, на шта је било разних утицаја. У дужем периоду је била већа заступљеност институционалне заштите, али је било периода када је расла примена породичног смештаја, посебно 70-тих година прошлог века. Томе су погодовале службе за хранитељство које су као посебне организационе јединице постојале при центрима за социјални рад у срединама где је било развијено хранитељство.

У кризним деведесетим годинама преовлађује институционални смештај деце. Ипак и у том периоду се у нашем граду између 15 и 20 породица активно бавило хранитељством. При том ове породице нису добијале скоро никакву накнаду за хранитељство и издржавање деце.

Успон хранитељства у Панчеву и шире, у целој Србији се везује за промене у приступу у заштити деце без родитељског старања и увођење нових стандарда, што је започето 2004 године низом промена и националном кампањом за развој хранитељсва и живот деце у породици а не у установама. У наредним годинама су се у већим центрима формирали центри за породични смештај деце и омладине (у Београду, Крагујевцу, Н.Саду итд.). У Панчеву се налазио регионални центар где су координисане активности за развој хранитељства у јужном Банату. Кампања за развој хранитљства, увођење и осавремењивање стандарда преко низа прописа и практичне примене су резултирали знатним повећањем броја хранитеља и просецом деинституционализације, односно измештањем деце из домова у породице хранитеља.

У Панчеву су заступљени сви облици хранитељског смештаја: сроднички, стандардни (краћи или дужи смештај деце са уредним психофизичким развојем), специјализовани (за децу ометене у развоју), ургентни смештај, итд. Ургентни смештај – неодложно збрињавање деце у кризним ситуацијама, у породици хранитеља који су за то посебно припремљени, као посебан облик хранитељства у Панчеву је развијен пројектом ЦСР „Солидарност“и подржан од Града Панчева 2004. године. Овај облик хранитељства који је омогућио збрињавање деце најмлађег узраста у породицу, уместо дотадашње праксе у смештаја у установу, на тај начин је први у Србији уврштен и подржан као социјално право и услуга Града Панчева.

У садашњем периоду (подаци се односе на средину 2018 године) путем хранитељског сметају је збринуто 161 деце, која потпадају под надлежност Центра за социјални рад у Панчеву. Од тога је укупно 34-оро деце на сродничком хранитељству, збринуто у 20 сродничких хранитељским породица (21% од укупног броја деце на смештају). 29-оро деце ометене у развоју или 18% је обухваћено хранитељством са интензивном подршком (специјализовано хранитељство). У хранитељским породицама из Панчева је збринуто и 14-оро деце из других места у Србији. Статистички подаци говоре да сваке године расте број деце на хранитељском смештају али и број хранитељских породица. У протеклом периоду је обучено више од 130 хранитељских породица. Тренутно има 109 активних хранитеља, који збрињавају или су спремни да прихвате децу када се укаже потреба за тим. Највећи број хранитеља се налази у самом граду Панчеву, али их има и у свим насељеним местима наше општине. Међу њима, највећи број хранитељских породица и, сходно томе, деце на смештају има у Долову, због чега оно све више добија епитет „најхранитељскијег“села, налик на некадашње дечје колоније и представља успешан пример за развој хранитељства код нас.