Hraniteljstvo u Pančevu, nekad i sada

Porodični smeštaj i briga o deci bez roditelja u Pančevu i, opšte u Srbiji ima dugu tradiciju. Prve tragove regulisanog porodičnog smeštaja u Srbiji nalazimo u Karađorđevom zakoniku iz 1805 godine, koji daje mogućnost majkama „koje nezakonito rode dete da ga mogu dati na čuvanje nekoj drugoj ženi“. Kasnije periode, naročito nakon srpsko-turskih ratova (1876-1878. god.) zbog izuzetno velikog broja dece bez roditeljske brige, karakteriše pojava raznih dobrotvornih društava, koja su zbrinjavala decu bez roditelja. Uredba Ministarstva socijalne politike (1919.g.) i Pravilnik o zaštiti dece i mladeži iz ovog perioda reguliše porodični smeštaj na sledeći način: „Svako napušteno dete, potpuno siroče ispod 12 godina, smešta se u prvom redu, u kući bližnjih ili daljih mu rođaka, ako ih ima, ako su voljni da ga prime, po potrebi uz naknadu za izdržavanje. Ne uspe li da se zbrine siroče na ovakav način, državna zaštita dece će ga smestiti u koju dobru i valjanu porodicu. Naknada za trošak za izdržavanje i vaspitanje ovako smeštene siročadi spada na teret državne zaštite dece“. Još u prvim propisima se prednost daje srodničkom smeštaju, što je kriterijum i danas, Kasnije ćemo se sresti i sa prvim oblicima porodičnog smeštaja regulisanim u Zakonu o zaštiti dece i mladeži iz 1922., Pravilnikom iz 1926., odnosno Pravilnikom o kolonijama za odojčad i malu decu iz 1929 godine. Prva kolonija za odojčad i malu decu je formirana 1931 godine u selu Miloševcu, koja postoji i danas. Neposredno posle toga su osnovane kolonije u Čortanovcima – 1931. god., Staparu kod Sombora – 1933. god., Čurugu – 1934. god. Još u ovom ranom razvoju hraniteljstva su za izbor porodice u koju se mogu smestiti deca postojali jasno definisani kriterijumi. Prvi uslov je bio čovekoljublje, minim kulture – tražilo se da kuća ima pod od dasaka, da su obezbeđeni minimalni higijenski uslovi u pogledu snabedavanja vodom, držanja čistoće, kao i da domaćica bude dovoljno svesna i savesna i da sluša savete i zahteve lekara te da decu hrani i neguje na odgovarajući način. Za to je potrebna kultura i možda, još važnije, želja da se nauči od onoga ko zna više.

U gradu Pančevu je, još krajem 19.veka, zaslugom viđenih i humanih žena, osnovano nekoliko dorbrotvornih i potpornih organizacija. Začeci njihovog rada su bili u Sirotinjskom fondu, formiranom još 1827. godine. Dobrotvorne organizacije su nosile naziv zadruge, dobrotvorna udruženja i narodne kuhinje, koje su 1894. godine osnovale „Srpkinje pančevačke“. U Pančevu je 1910 godine osnovan „Privrednikov fond“, koji se zasnivao na poklonu od 325 jutara obradive zemlje u Tomaševcu. Fond je je osnovan „u svrhu pridizinja vredne srpske privredne omladine pravoslavne vere, a prema načelu da je najveće dobročinstvo valjanom čoveku dati poštena rada i zarade“ Ova „Zaklada“ je u Pančevu pomogla da mnogi pitomci budu školovani, odnosno upućivani na izučavanje zanata ili trgovačkog poziva. Mnogi od „Privrednikovih“ pitomaca u Pančevu su se uključili u ekonomske i društvene tokove grada. Osnovali su porodice i stekli ugled u sredini koja ih je prihvatila. Kasnije, oni sami, uticali su na obrazovanje i školovanje dece bez roditelja, naročito za vreme Drugog svetskog rata i neposredno u poratnom periodu. Prema nekim podacima porodični smeštaj u Pančevu kao organizovan oblik zaštite dece bez roditelja datira iz perioda posle Prvog svetskog rata (od 1920. godine) kada su, najpre ratna siročad zbrinjavana u porodice, koje su od grada dobijale naknadu za izdržavanje te dece. Beleži se da Pančevo u to vreme ima svoju mesnu državnu zaštitu dece i mladeži u stepenu Okružne Zaštite. Njena je dužnost bila da istražuje i popisuje decu i mladež koju treba zaštiti, prvenstveno ratnu siročad, da pribira sve podatke o deci i mladeži, da vodi neposredni nadzor nad smeštenom decom, da vrši nadzor nad starateljima, da populariše zaštitu dece i mladeži, da decu ispomaže novcem, odelom i hranom, da smešta decu po porodicmaa, da ih daje na obuku i nauku, itd. Određeno je da se pomoć daje većini deci do navršene 12-te godine. 1920 godine Pančevačaka Državna Zaštita Dece i Mladeži ispomaže 140 dece sa novčanom pomoći od 12 ½ dinara mesečno. Za tu namenu su organizovane i dobrotvornedečje nedelje, kada su se prikupljali dobrovoljni prilozi. Tako se beleži podatak da je 1920. godine u toku pomenute dečje nedelje „prikupljeno 12 000 dinara čistog prihoda“ za potrebe zbrinjavanja dece.

Posle drugog svetskog rata, u prvih nekoliko godina, porodični smeštaj dece je bio potpuno zapostavljen. U to vreme veliki broj rane siročadi našao je utočište uglavnom u dečjim domovima koji su bili organizovani pod uticajem ideje Sovjetskog Saveza, u kojem porodični smeštaj, kako je praktikovan u našoj zemlji, nije bio poznat. Međutim, takvo stanovište ne traje dugo i dečje kolonije ponovo oživljaju počev od 1948. godine. 1955 godine je u Beogradu osnovana posebna ustanova za porodični smeštaj – Centar za zbrinjavanje dece u porodice, koja samostalno funkciniše do 1962 godine, kada se integriše sa Centrom za zaštitu dece i odojčadi. 1959 je donet poseban zakon o Porodičnom smeštaju, koji je materiju porodičnog smeštaja regulisao jedinstveno i sveobuhvatno. Značaj ovog zakona je i u tome što predviđa uslove za izbor hraniteljskih porodica. Beleži se podatak da je u Jugoslaviji 1969.godine bilo 10 000 dece na porodičnom smeštaju.

Zastupljenost porodičnog smeštaja kao oblika zaštite dece se menjala kroz različite periode, na šta je bilo raznih uticaja. U dužem periodu je bila veća zastupljenost institucionalne zaštite, ali je bilo perioda kada je rasla primena porodičnog smeštaja, posebno 70-tih godina prošlog veka. Tome su pogodovale službe za hraniteljstvo koje su kao posebne organizacione jedinice postojale pri centrima za socijalni rad u sredinama gde je bilo razvijeno hraniteljstvo.

U kriznim devedesetim godinama preovlađuje institucionalni smeštaj dece. Ipak i u tom periodu se u našem gradu između 15 i 20 porodica aktivno bavilo hraniteljstvom. Pri tom ove porodice nisu dobijale skoro nikakvu naknadu za hraniteljstvo i izdržavanje dece.

Uspon hraniteljstva u Pančevu i šire, u celoj Srbiji se vezuje za promene u pristupu u zaštiti dece bez roditeljskog staranja i uvođenje novih standarda, što je započeto 2004 godine nizom promena i nacionalnom kampanjom za razvoj hraniteljsva i život dece u porodici a ne u ustanovama. U narednim godinama su se u većim centrima formirali centri za porodični smeštaj dece i omladine (u Beogradu, Kragujevcu, N.Sadu itd.). U Pančevu se nalazio regionalni centar gde su koordinisane aktivnosti za razvoj hraniteljstva u južnom Banatu. Kampanja za razvoj hranitljstva, uvođenje i osavremenjivanje standarda preko niza propisa i praktične primene su rezultirali znatnim povećanjem broja hranitelja i prosecom deinstitucionalizacije, odnosno izmeštanjem dece iz domova u porodice hranitelja.

U Pančevu su zastupljeni svi oblici hraniteljskog smeštaja: srodnički, standardni (kraći ili duži smeštaj dece sa urednim psihofizičkim razvojem), specijalizovani (za decu ometene u razvoju), urgentni smeštaj, itd. Urgentni smeštaj – neodložno zbrinjavanje dece u kriznim situacijama, u porodici hranitelja koji su za to posebno pripremljeni, kao poseban oblik hraniteljstva u Pančevu je razvijen projektom CSR „Solidarnost“i podržan od Grada Pančeva 2004. godine. Ovaj oblik hraniteljstva koji je omogućio zbrinjavanje dece najmlađeg uzrasta u porodicu, umesto dotadašnje prakse u smeštaja u ustanovu, na taj način je prvi u Srbiji uvršten i podržan kao socijalno pravo i usluga Grada Pančeva.

U sadašnjem periodu (podaci se odnose na sredinu 2018 godine) putem hraniteljskog smetaju je zbrinuto 161 dece, koja potpadaju pod nadležnost Centra za socijalni rad u Pančevu. Od toga je ukupno 34-oro dece na srodničkom hraniteljstvu, zbrinuto u 20 srodničkih hraniteljskim porodica (21% od ukupnog broja dece na smeštaju). 29-oro dece ometene u razvoju ili 18% je obuhvaćeno hraniteljstvom sa intenzivnom podrškom (specijalizovano hraniteljstvo). U hraniteljskim porodicama iz Pančeva je zbrinuto i 14-oro dece iz drugih mesta u Srbiji. Statistički podaci govore da svake godine raste broj dece na hraniteljskom smeštaju ali i broj hraniteljskih porodica. U proteklom periodu je obučeno više od 130 hraniteljskih porodica. Trenutno ima 109 aktivnih hranitelja, koji zbrinjavaju ili su spremni da prihvate decu kada se ukaže potreba za tim. Najveći broj hranitelja se nalazi u samom gradu Pančevu, ali ih ima i u svim naseljenim mestima naše opštine. Među njima, najveći broj hraniteljskih porodica i, shodno tome, dece na smeštaju ima u Dolovu, zbog čega ono sve više dobija epitet „najhraniteljskijeg“sela, nalik na nekadašnje dečje kolonije i predstavlja uspešan primer za razvoj hraniteljstva kod nas.